Дански уметник је радио са тимом инжењера на стварању јединствене, -изграђене, слободно-скулптуре направљене од челика која делује као временска капсула и може да издржи притисак дубоког-услова.
Дело Кристијана фон Хорнслета, Звезда од Вејле, једна је од пар револуционарних{0}}скулптура од 10м3. Један се налази на копну у граду Веијле у Данској, а други се налази 11 км испод нивоа мора, недалеко од обале Гуама.
Дубоко{0}}морска скулптура је дизајнирана да делује као јединица за складиштење ДНК која ће функционисати најмање 10.000 година. Хорнслет је обезбедио ДНК доприносе од више од 3.000 људи широм света који ће бити безбедно чувани у оквиру структуре друге скулптуре.
Ова нано{0}}спољна површина од нерђајућег челика направљена од нано{0}} значи да површина скулптуре не долази у интеракцију са природним окружењем нити контаминира природну средину док гарантује интегритет структуре која штити њен ДНК терет.
Израђена са структуром и завршном обрадом од -нерђајућег челика отпорног на корозију-, скулптура ће садржати запечаћени сандук са узорцима косе и крви и одржаће своју сјајну завршницу миленијумима.
Екстремна дуговечност која је потребна за пројекат приморала је Хорнслета да се консултује са тимом инжењера, пошто је уметник инсистирао да садржај ДНК остане употребљив за потенцијалне сврхе клонирања у некој далекој{0}}даљој будућности.
„Желим да монументализујем наш страх од умирања, да људима дам наду. Знаћете да постоји део вас у океану који ће бити тамо након што одете“, каже Хорнслет. Ова комбинација уметничких и практичних научних разматрања представљала је јединствен скуп изазова.
Структура цеви од електрополираног нерђајућег{0}}челика скулптуре чини је отпорном на корозију најмање 10.000 година
Око 11 км ниже, услови на дну Маријанског рова, најдубљег те врсте на свету, су екстремни. Притисак воде је 1.000 пута већи него на нивоу мора, али живот се и даље може наћи, са микробним облицима живота, па чак и неким врстама риба откривеним на дну рова.
Ово изненађујуће обиље живота чинило је кључни део дискусија између Хорнслетовог инжењерског тима и одељења за геологију универзитета Гуам, јер је било од виталног значаја да пројекат дубоког складиштења не нанесе никакву штету природном окружењу Маријанског рова.
Тим се на крају определио за „херметички затворену, електрополирану структуру цеви од нерђајућег{0}}челичног челика“ која би гарантовала да нема рђе или ерозије у кисеонику у поду рова, не остављајући утицај на локално окружење.
Електрополирањем се уклања спољашњи слој нерђајућег челика помоћу електрохемијског раствора који уклања све уграђене загађиваче, микро пукотине или друге површинске несавршености које могу утицати на дуговечност и перформансе.
Ова нано{0}}спољна површина од нерђајућег челика направљена од нано{0}} значи да површина скулптуре не долази у интеракцију са природним окружењем нити контаминира природну средину док гарантује интегритет структуре која штити њен ДНК терет.
Савршено изглађена завршна обрада спречиће било који органски живот да пронађе куповину и затамни своју завршницу, нешто за шта Хорнслет каже да ће омогућити да се скулптура и њен садржај лако открију и врате на површину чак и након миленијума у дубинама.
Будућност је можда неизвесна, али се може ослонити на једну ствар: трајну моћ челика која је омогућила овај јединствени споменик људској генијалности.
Слике: деепсторагепројецт
